Коментари

Павић: Само Срби немају разлога да се плаше пуне истине о Сребреници

ОД ПРВОРАЗРЕДНОГ СУ ЗНАЧАЈА ОДБАЦИВАЊЕ ИЗВЕШТАЈА ИЗ 2004. И ФОРМИРАЊЕ НОВЕ КОМИСИЈЕ ЗА СРЕБРЕНИЦУ
  • Одбацивање пре 14 година наметнутог извештаја и рад на новом, што објективнијем извештају о дешавањима у Сребреници – и то не само оних из јула 1995. већ и оним од 1992. до 1995, као и оним из Другог и Првог светског рата – биће почетак изласка из матрикса лажи о Србима и разбијању СФРЈ
  • На крају пута збацивања окова лажне и лажиране „српске кривице” нужно ће морати да се нађе и права прича о томе ко је истински започео рат у СФРЈ, ко је одбацивао разне мировне планове, ко је стварно имао намеру, од самог почетка, да направи репризу НДХ и нацистичке окупације. Односно, ко је, по Нирнбершким начелима, био одговоран за злочин против мира, што је највећи и најозбиљнији ратни злочин, из кога произилазе сви остали. Тог процеса се, изгледа, сви плаше осим Срба

Пише: Александар ПАВИЋ

ВЕСТИ да је Народна скупштина Републике Српске једногласно одбацила извештај Комисије о догађајима у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995. године, а Влада Републике Српске га потом ставила ван снаге и одлучила да формира нову Комисију која би написала нови извештај – вести су од прворазредног значаја.

Значај лажног наратива о Сребреници су, много пре огромне већине домаћих чинилаца схватили угледни страни стручњаци и аналитичари.

Недавно преминули Едвард Херман, дугогодишњи сарадник Ноама Чомског и пензионисани професор престижног Универзитета Пенсилваније, још је 2005. године констатовао:

„’Сребренички масакр’ представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима. Неке друге тврдње и отворене лажи одиграле су своју улогу у балканским сукобима али, док су неке дале свој скроман допринос пропагандном репертоару упркос томе што су касније раскринкане (Рачак, Маркале, српско одбијање да се потпише споразум у Рамбујеу, 250.000 наводно погинулих Босанаца, циљ стварања Велике Србије као моторне снаге која је покретала балканске ратове), сребренички масакр остаје недостижан у својој симболичкој моћи. То је симбол српског зла и муслиманског статуса жртве, као и праведности западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући и бомбардовање и колонијалну окупацију Босне и Херцеговине и Косова.

Међутим, веза између овог тријумфа пропаганде и истине и правде је непостојећа. Неповезаност са истином симболизована је чињеницом да је изворна процена од 8.000, укључујући и 5.000 ’несталих’ (по првим извештајима са терена, као и Међународног црвеног крста) који су напустили Сребреницу у правцу територије под контролом босанских муслимана, задржана чак и пошто је убрзо утврђено да их је неколико хиљада стигло до одредишта, док је додатних неколико хиљада погинуло у борбама.”

Стела Џатрас, амерички колумниста и супруга америчког пуковника и дипломате у пензији, у свом чланку „’Сребреница’ – шифра за ућуткивање критичара америчке политике на Балкану” за познати амерички либертаријански и антиратни сајт, www.antiwar.com, још је 2000. године окарактерисала сврху кампање лажи о Сребреници на следећи начин:

„Сребреница једнако је холокауст. Сребреница једнако је геноцид. Сребреница једнако је етничко чишћење. И, пошто се сада дискредитују тврдње о масовним гробницама и геноциду на Косову, постоји ли бољи начин да се настави с демонизацијом Срба него да се амерички народ подсећа на Сребреницу? Јер, има још незавршеног посла у распарчавању Југославије, путем ампутације Црне Горе, Санџака и Војводине. Звер Новог светског поретка неће бити задовољна док не напуни желудац, а то захтева да амерички народ прихвати следећу интервенцију НАТО пакта на Балкану; међутим амерички народ мора поново да буде припремљен да прихвати додатне војне акције, као што је прихватио 78 дана бацања бомби на један недужан народ. Они морају да буду истренирани да поново закључе: ‘Срби су то и заслужили!’“

У детаљној анализи сребреничког феномена за британски сајт „Спајкд” под насловом „Како је Сребреница постала ‘поучна прича’?”, британска професорка Тара Мекормак је 2005. написала:

„Од Косова 1999. до Конга 2005, Сребреница се истиче као коначни доказ да је Запад морално обавезан да војно интервенише у конфликтним ситуацијама. Џек Строу (Jack Straw, британски министар спољних послова, прим. ур.) бранио је западну интервенцију у Македонији 2001. користећи Сребреницу као пример шта се дешава када се Запад устручава да интервенише. Либерални коментатор Дејвид Аронович (David Aaronovitch) је употребио исти аргумент да би оправдао своју подршку војној акцији у Ираку. Говорећи о убиству 60 конгоанских војника од стране војника УН, генерал УН Патрик Камерт (Patrick Cammaert) је износио аргументе у корист снажне војне интервенције, због ‘лекција из Сребренице, Сомалије и Руанде’.”

Аустралијски аналитичар Гали Хасан је, такође у чланку из 2005, „Сећајући се Сребренице, размишљајући о Фалуџи“, упоредио западне лажи о Сребреници са стварним масакром који су америчке снаге током 2004. године починиле у Фалуџи у Ираку и закључио:

„Сребренички ‘масакр’ био је само пропагандна победа у рату који САД-НАТО воде против Југославије. После тога су САД-НАТО искористиле ‘масакр’ да интервенишу на страни вођа босанских муслимана у рату против српских снага а све у функцији сопствених империјалних интереса. Циљ је био разбијање Југославије и колонизација Босне и Косова. Веродостојне информације из америчких и западних извора показују да је бројка од наводно најмање ‘8.000 муслимана’ побијених од стране српских снага надувана како би САД-НАТО имале ‘хуманитарни’ изговор да демонизују Србе и обезбеде подршку јавног мњења за војну интервенцију у региону.”

Већ из горе-наведеног је јасно зашто су ОХР, Мисија ОЕБС, Амбасада САД и Делегација ЕУ у Сарајеву одмах негативно реаговали на потез власти Српске. Јер, нажалост, мисија западних дипломата и организација на нашем простору је и даље првенствено у служби чувања тековина 1990-их, укључујући и лажи на основу којих је саздана данашња све нестабилнија западна неоколонијална структура на нашим просторима. А те лажи су, да поновимо, првенствено засноване на миту о „српској кривици” за распад СФРЈ и ратове у бившим АВНОЈ-евским републикама (које су једна од тековина комунизма с којом „демократски Запад” не само да нема проблема већ за њега представљају „светињу” – осим, наравно, када је реч о авнојевској Србији, односно Косову и Метохији).

Вреди још подсетити шта су још неки западни стручњаци рекли о пресуди генералу Радиславу Крстићу, која је чинила основу сада већ одбаченог Извештаја о Сребреници.

Мајкл Мендел, професор међународног права на Јорк Универзитету у Торонту, објавио је у јулу 2005. студију под насловом „Трибунал то назива ‘геноцидом’“, у којој се ухватио у коштац са радом Хашког трибунала и његовим произвољним квалификацијама.

„Ако случај генерала Крстића симболише било шта, онда је то чињеницу да се у Сребреници није десио геноцид. А закључак Трибунала да јесте може се само сматрати легалном формом пропаганде, као и још једним доприносом све распрострањенијој слици Трибунала као нечега што је више ’политичко оруђе’ него ’судска институција’…

„Тврдње Трибунала да се у Сребреници догодио геноцид нису подржане ни чињеницама које је он установио ни правом на које се позивао. Чак и закључак Судског већа Трибунала да су ‘снаге босанских Срба стрељале неколико хиљада мушкараца босанских муслимана, с тим да је укупан број жртава… вероватно између 7-8.000’ није подржан никаквим експлицитним налазима Трибунала. Број ексхумираних тела износио је свега 2.028, а Веће је морало да призна да је један број погинуо у борбама, чак идући толико далеко да изјави да докази само ‘указују’ на чињеницу да ‘већина’ убијених није страдала у борбама.”

Ево шта је Тара Мекормак у горе-наведеном чланку написала о суђењу Крстићу:

„Дакле, суђење Крстићу је разоткрило озбиљне недостатке у приказивању пада Сребренице као геноцида. Хашки трибунал није био у стању да докаже да је командант јединице која је заузела Сребреницу имао икакву намеру да почини било какво убиство, нити имао било какво сазнање о истим. Уз то, да би се убиства сврстала у геноцид, Трибунал се одважио на једну компликовану дефиницију геноцида која не зависи ни од доказивања намере да се почини геноцид ни од броја људи који су уствари побијени. Дакле, по овој дефиницији, убиство неких лица, чак и војника усред борбених дејстава, рачуна се као геноцид.”

И, коначно, професор Херман:

„Још један од идиотлука у аргументацији судија Трибунала гласио је да се геноцид десио ако си убио пуно мушкараца у групи ради смањења будуће популације те групе, чинећи немогућим њен опстанак у тој области. Наравно, можда хоћеш да их убијеш да би спречио да они тебе убију у будућности, али суд исувише добро познаје српску психологију – немогуће је да је то једини разлог, мора да постоји неки много мрачнији циљ. Резоновање Трибунала садржи у себи могућност по којој, уз помоћ тужилаштву-наклоњеног психологизирања од стране суда, било који случај везан за убијање непријатељских војника може бити окарактерисан као геноцид.”

Наравно, ово су тек врло мали узорци критика лажног сребреничког наратива коју су објавили разни независни страни, махом западни посматрачи и стручњаци, али би и оволико требало да буде довољно за разумевање важности састављања једног новог, што објективнијег извештаја о дешавањима у Сребреници – и то не само оним из јула 1995. већ и другим – оним од 1992. до 1995, као и оним из Другог и Првог светског рата.

На крају пута збацивања окова лажне и лажиране „српске кривице” ће нужно морати да се нађе и права прича о томе ко је истински започео рат у СФРЈ, ко је одбацивао разне мировне планове, ко је стварно имао намеру, од самог почетка, да направи репризу НДХ и нацистичке окупације. Односно, ко је, по Нирнбершким начелима, био одговоран за злочин против мира, што је највећи и најозбиљнији ратни злочин, из кога произилазе сви остали.

Тог процеса се, изгледа, сви плаше осим Срба.

 

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар