Скупштина РС

Нова комисија за Сребреницу да буде нека врста данашњег „Раселовог суда“

ХОЋЕ ЛИ ЗАПАД ПОКУШАТИ ДА СВОЈУ „СРЕБРЕНИЦУ“ ЗАПЕЧАТИ И БРАНИ КРИВИЧНИМ ГОЊЕЊЕМ?
  • Ненад КЕЦМАНОВИЋ: У комисији видим лингвисту Ноама Чомског, немачко-француског књижевника Петера Хандкеа, али и Жана Клод Антонетија, од наших – Варадија и Кустурицу. Међународно познати и цењени руски правници, историчари, политиколози и други исписали су књиге о карактеру рата у БиХ од 1992. до 1995. године, о улози спољног фактора, о кардиналним пропустима у раду Хашког трибунала, па би било неопходно да неки од њих буду у саставу комисије, на пример Јелена Гускова, Наталија Нарочњицка, или Пјотр Искендеров
  • Миливоје ИВАНИШЕВИЋ: У случају Сребренице завређује пажњу чињеница да је тотално занемарен хуман однос Срба према Бошњацима и понашање српских војника који су прошли кроз 48 бошњачких села и никоме се нису светили за оно што су радили њихови мушкарци у српским селима. У српском селу нико жив није остао кад су Бошњаци нападали, у бошњачким селима – сви су живи остајали
  • КЕЦМАНОВИЋ: Црне мрље у раду Хашког трибунала и даље зјапе, без обзира на његово затварање, а нове чињенице испливавају… Последњи попис је показао да у односу на предратно стање више Срба недостаје у Федерацији, него несрба у Српској… Никад нисмо сазнали ко је етнички чистио Србе или се претпоставља да је 90 одсто сарајевских Срба напустило град из чиста мира       
  • ИВАНИШЕВИЋ: Запад и Сарајево, уколико су честити, даће подршку формирању комисије и онда би се главна битка водила око њеног састава

НАРОДНА скупштини Републике Српске обавезала је Владу РС да формира међународну комисију која ће испитати ратна дешавања у Сребреници, укључујући и страдање Срба, а не само Бошњака.

Какве ће последице то изазвати?

Ко би могао да буде у тој међународној комисији?

Хоће ли учествовати и Руси?

Шта је циљ формирања такве комисије?

Колико ће све то заједно изазвати гнев Запада и Сарајева?

Какав одговор на формирање такве комисије се може очекивати?

Професор Факултета политичких наука из Бањалуке Ненад Кецмановић подсећа за Спутњик да идеја није нова и да се, између осталих, и сам залагао да се формира нека врста „Раселовог суда“, који је својевремено био формиран поводом америчких злочина у Вијетнаму, а у њему је важну улогу имао и Владимир Дедијер.

Такав суд није имао формално међународно правно и кривично дејство, напомиње Кецмановић, али је имао велики реалан морални и политички утицај на светску јавност.

„Непосредан повод за формирање комисије дала је бошњачка НВО ’Мајке Сребренице‘ која је у Берлин и Брисел послала додатни подужи списак Срба наводно одговорних за масовне злочине на том подручју, које у Хагу нико није помињао. Број криваца непрестано расте са очигледним планом да се у Сарајеву суди читавој ВРС и читавом српском народу као злочиначком. У завршном кораку то би значило проглашење Српске за геноцидну творевину и њено укидање“, тврди Кецмановић.

Уосталом, та прича се већ годинама повлачи још из времена Хариса Силајџића и не силази са дневног реда бошњачке политике, додаје професор.

Ненад Кецмановић

„У Додиковом предлогу је наглашено да циљ комисије није да оспорава или умањује бошњачке жртве, него да узме у обзир и српске жртве, чији укупан број је, према званичним изворима, био сразмеран муслиманским, као и хрватским. Тек целовита слика о рату у БиХ води ка истини. Узмите, рецимо, етничко чишћење које је готово рутински приписивано Србима у Хагу“, наводи Кецмановић за Спутњик.

Последњи попис је, међутим, показао да у односу на предратно стање више Срба недостаје у Федерацији, него несрба у Српској, констатује Кецмановић и додаје да никад нисмо сазнали ко је етнички чистио Србе или се претпоставља да је 90 одсто сарајевских Срба напустило град из чиста мира.

„Црне мрље у раду Хашког трибунала и даље зјапе, без обзира на његово затварање, а нове чињенице испливавају“, истиче Кецмановић.

Прича и подаци човека са терена

Миливоје Иванишевић, председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку, поздравља иницијативу Милорада Додика и констатује за Спутњик да је крајње време да се једном изађе са чињеницама, јер се све што је до сад урађено сводило на медијске манипулације, а чињенице су увек, па и данас, биле у другом плану.

Кад једном послажемо факте једне до других, напомиње Иванишевић, видећемо да је ситуација потпуно другачија и да чак иде неупоредиво више у српску корист него што то неко може да наслути и да предвиди.

„У случају Сребренице мислим да завређује пажњу чињеница да је тотално занемарен хуман однос Срба према Бошњацима и понашање српских војника који су прошли кроз 48 бошњачких села и никоме се нису светили за оно што су радили њихови мушкарци у српским селима. У српском селу нико жив није остао кад су Бошњаци нападали, у бошњачком селу сви су живи остајали. У српском селу нема масовних гробница, нема убијених, нема логора, а бошњачка села су била пуна опљачкане робе и имовине српских села. Српска села су протерана, а Бошњаци су били заиста немилосрдни и трећина српских жртава је страдала од хладног оружја“, категоричан је Иванишевић.

У односу на та, како каже, честита понашања Срба, у први план се убацује стрељање неколико ратних злочинаца.

„У књигама које су преведене на енглески и холандски – наведени су ратни злочинци, убице, који су покопани у мезарју. И вероватно је неко од њих и био стрељан. Наш велики грех је што им није суђено, па да после суђења издржавају казне, него су стрељани, према међународном хуманитарном праву, на недозвољен начин. И то јесте злочин, то није спорно“, истиче Иванишевић.

Тај истраживач даље наводи да је у књизи „Досије Сарајево“ навео сва имена преко 7.400 српских жртава у Сарајеву.

„У дубљем истраживању смо увидели да није довољно навести име и презиме, време и место, јер има специфичних ситуација. Постоје жртве које су страдале од злостављања у логорима, али су умрле годину или две касније. Имамо жртве за које нисмо могли да утврдимо име и презиме. Или смо у неким местима налазили мртве студенте подстанаре којима нико није могао да зна име и презиме. Све смо то разврстали у пет категорија“, каже председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку

Миливоје Иванишевић

Иванишевић подсећа да је 1994. објавио „Хронику нашег гробља“ и да је од 1992. имао тимове који су по селима – Милићима, Скеланима, у Сребреници и Братунцу – од 1992. евидентирали кад год се нешто догоди и да је навео имена и датуме кад је ко убијен.

„Кад је реч о Сребреници, то не можете свести на територију те општине. Сребреничке жртве су жртве осме оперативне групе или 28 дивизије Армије БиХ. У брошурама смо навели близу 3.700 српских жртава не само Сребренице, већ и Братунца, Милића, то су жртве дела територије Зворника, дела територије Власенице.

Сребреница је средиште или географски појам, али је обим страдања у том подручју јединствен.

Од укупног броја Срба који су ту живели само је девет одсто остало на својој територији, а 91 одсто Срба је протерано или убијено“, наводи Иванишевић.

Независне личности и са Запада

Критеријум за избор чланова Комисије, према мишљењу Ненада Кецмановића, јесте да то буду независне личности, научници, политичари, уметници, новинари, од међународног угледа и моралног ауторитета. А таквих, како сматра, има и на Западу, и чак и међу судијама Хашког трибунала.

„Овако из прве ту видим лингвисту Ноама Чомског, немачко-француског књижевника Петера Хандкеа, али и Жана Клод Антонетија, од наших – Варадија и Кустурицу. Међународно познати и цењени руски правници, историчари, политиколози и други исписали су књиге о карактеру рата у БиХ од 1992. до 1995. године, о улози спољног фактора, о кардиналним пропустима у раду Хашког трибунала, па би било неопходно да неки од њих буду у саставу комисије, на пример Јелена Гускова, Наталија Нарочњицка, или Пјотр Искендеров“, набраја Кецмановић.

Миливоје Иванишевицћ сматра да ће и Запад и Сарајево, уколико су честити, дати подршку оваквој иницијативи и онда би се главна битка водила око састава комисије, док Кецмановић каже да Сарајево и Запад сигурно неће аплаудирати.

„Не знам само чији ће гнев бити већи, да ли Сарајева или тзв. међународних чинилаца, који су још одговорнији пре свега за изазивање и продужавање рата у БиХ, па и тенденциозно приказивање злочина. Међутим, таква комисија може да се формира било где у свету, као НВО и њен рад није лако блокирати“, сматра Кецмановић.

Верујем да ће бити притисака на потенцијалне чланове комисије да одбију тај ангажман, додаје тај професор, али проактивна реакција биће сигурно да интензивирају и убрзају активности да се њихова верзија истине о Сребреници званично запечати и прогласи недодирљивом за било каква истраживања и то под претњом кривичног гоњења.

„Сећамо се да је таква иницијатива Британије, која Србе практично трајно стигматизује као геноцидан народ, стигла и до СБ УН и да нас је спасио руски вето“, наглашава Кецмановић.

https://rs-lat.sputniknews.com/komentari/201808141116882525-stradanje-srba-u-sarajevu-i-srebrenici/

 

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар